Изгледа да међу нама има много оних које занима надреализам, али колико њих зна име једног од неуморних истраживача тог покрета – ликовног критичара, есејисту, песника, нашег сународника Сарана Александријана…
Саран Александријан (1927-2009.), као и већина западних Јермена у после-геноцидном периоду, рођен је на Блиском Истоку, у овом случају, у Багдаду. Али, према породичним околностима и начину живота, веома се разликује од својих савременика. Његова мајка Маргерт Колен била је Францускиња из Париза. Његов отац Вардан Александријан био је зубар који је опслуживао ирачког краља Фејсала А. Иначе, током његове прве посете Багдаду, Варданов клијент је била позната енглеска романописатељица Агата Кристи која је гајила симпатије према лекару који говори енглески и његовој супрузи.
Дошавши поново у Ирак после Другог светског рата, Агата Кристи је позвала супружнике Александријан на пријем организован у њену част … Иначе, једна од јунакиња романа Кристијеве „Врата Багдада“ је ирачко-јерменска дама Пентемјан. Није искључено да је ова околност условљена познанством прозаисткиње са ирачко-јерменским Александрјанима …
Када је имао шест година, Саран се разболео, и родитељи су га послали у Париз код мајчине баке – Сандрин Колен. Уочи рата, госпођа Колен и њен унук преселили су се из Париза у село Пеира-ле-Шато, близу града Лимож. Године проведене у овом селу предодредиле су будући ток живота Сарана Александрјана. Као и многи из његове генерације који су видели рат у Француској, и он је помагао Покрету отпора. Управо је овде четрнаестогодишњи дечак, који је правио своје прве књижевне кораке, објавио свој први сонет „Нада за …“ у локалном недељнику.
Уследио је патриотски текст „Вапај једног младог источњака“ објављен у часопису „Уни“ („Уједините се“), који је уређивао француски писац Робер Жиро.
У лето 1943. године у Пејра ле Шатоу млади Александрјан је ушао у свет француске даде и надреализма. У узрасту од 16. година, он се упознао са аустријским писцем и сликаром Раулом Хаусманом, значајним представником дадаизма, који је као избеглица живео у том француском селу. Касније, присећајући се свог сусрета са Хаусманом и његовим другарима, Александријан је написао: „Био сам шокиран. Ево, овде су писци који не чекају одобрење гомиле, већ делују као храбри проповедници, боре се против предрасуда, презиру обичну публику и бацају своје књиге попут опасних папирних бомби да би створили панику у конвенционалном друштву.“.
Подстакнут познанством са Хаусманном, у марту 1947. године Александријан је написао писмо „оцу“ надреализма Андреу Бретону. Одговор није закаснио. Два дана касније, Бретон је писао Сарану, нудећи му да присуствује конференцији посвећеној надреализму и политици на Сорбонском универзитету. Организовао ју је Тристан Тзара, оснивач дадаизма и песник (који је своје књижевно име правио инспирисан презименом свог познаника Костана Зарјана, као што сведочи К. З., јерменски писац). Конференција је била бурна, где је Бретон критиковао Тзару због одбране стаљинизма. Александријан је бранио Бретона што је праћено међусобним дивљењем.
Резултат је био тај да је двадесетогодишњи Саран Александријан постао секретар Андреа Бретона. Међутим, он није остао дуго на тој позицији. Због неслагања унутар надреалистичког покрета, његова два члана, уметници Виктор Браунер и Роберто Мата, напустила су групу. Саран им се придружио и њих тројица су формирали једну „контра-групу“ коју је Александријан назвао «Contre-groupe H», инспирисан песмом Артура Рембоа „H“. Једно кратко време су објављивали књижевни часопис «N.E.O.N.».
Надреализам је играо важну улогу за Александријана током целог његовог живота. Он је увек писао о надреалистима, чак и након што их је напустио, сматрајући их својим пријатељима. Објавио је око 50 књига, од којих су најзначајније монографије о Салвадору Далију (1969), немачким сликарима Хансу Белмеру (1971) и Максу Ернсту (1986), румунско-француском сликару, мистику-езотерику Виктору Браунеру (2004), „Андре Бретон својим речима “(1971), „Ослободиоци љубави“ (1977), „Надреалистичка уметност“ (1985), „Историја еротске књижевности“ (1989), „Љуба“ (2003) и друге.
Александрово најзначајније дело је „Богата земља снова“ (1980), која није подложна никаквој класификацији. Ово дело о будућем утопијском свету комбинује елементе мита, научне фантастике и маште. Књига је илустрирана са 18 радова познатог надреалистичког уметника Жака Еролда.
1990. године, Александријан је објавио аутобиографску књигу „Авантура у себи“. Како је рекао један рецензент, „… ова књига је такође посвећена лепоти, животу, читању, уметности, поезији и, наравно, жени“. Ова књига је за нас посебно драгоцена што је Александријан, говорећи о свом детињству у Багдаду, у контексту атмосфере источњачког града представио и своје јерменско окружење: оца који је говорио више језика, ниску и снажну баку по оцу, стрица Хачика који је, такође, био зубар, тетку Вардануш и њеног сина Мко који је касније постао познати хирург …
1995. године, Александријан је основао књижевни часопис „Одлично непознато“ (назив је узет од Бретона). Објављено је свега четири броја. Он је прокламовао принципе „потпуног неконформизма“ и углавном је био посвећен надреализму. Свој допринос часопису дала је и позната француска уметничка критичарка Катрин Милен.
2006. године, Кристоф Дофин је објавио биографску књигу „Саран Александријан или велики изазов Претпостављеног“. У њој аутор посебно напомиње да је „Александрјан увек ишао путем буђења и ослобађања човека, тако да тај човек може бити надахнут живом поезијом, сновима, магијским размишљањем или сексуалном магијом, односно читавим животом“.
Током свог живота, Саран Александријан се дивио француском утописти-социјалисти Шарлу Фуријеу, био је следбеник филозофије Ничеове „Веселе науке“ и био је страствени заговорник плесачице Мате Хари која је погубљена због шпијунаже.
Био је ожењен француском песникињом и сликарком Мадлен Новарина (1923-1991). Његово последње дело „Надреалистички уметници“ објављено је 2009. године (година његове смрти), на француском и енглеском језику.
Иначе, Саран Александријан није једини јерменски специјалиста за надреализам на Западу. 1947, исте године када се Александријан упознао са Бретоном, у Сједињеним Државама објављен је рад „Књижевно порекло надреализма“ књижевне критичарке Ане Балакјан (1915-1997), Јерменке пореклом из Цариграда; радила је као професор на катедри за упоредну књижевност на Универзитету у Њујорку. Следе и друге њене студије о Андреу Бретону и надреализму уопште …
